Visoka škola socijalnog rada je prva ustanova u regionu koja je akreditovala studijski program akademskih studija Okupaciona terapija prateći svetske standarde. Okupaciona terapija spada u oblast specijalne edukacije i regabilitacije. Profil i zanimanje okupacionog terapeuta je i te kako prepoznato na zapadu i zauzima značajno treće mesto za jedno od tri najplaćenija i najtraženija posla. Pošto literature na srpskom jeziku nema, profesori Visoke škole socijalnog rada, na ovom smeru napisali su značajan broj knjiga i na taj način približili opis rada i samo zanimanje okupacionog terapeurta svojim studentima. Pored osnovnih studija na našoj školi možete upisati i master akatemske studije. Naša institucija poseduje protokole saranje sa preko 1000 institucija u Srbiji, čime našim studentima omogućava da svoje praktične vežebe i praksu realizuju u njima.
Ono što je specifično za ceo naš nastavni kadar, za sve studijske programe, pa i za program Okupacione terapije, jeste da svi naši profesori dolaze iz prakse, što omogućava i daje prednost da studenti lako shvate i razumeju teorijski deo sa praktičnim radom, jer će im prenositi svoja lična iksustva i zapažanja sa terena.
U prvom veku pre nove ere, grčki lekar Asklepiades inicirao je lečenje pacijenata sa mentalnim bolestima pomoću terapeutskih kupanja, masaža, vežbi i muzike. Kasnije, rimski Celzus je prepisivao muziku, putovanja, razgovor i vežbanje svojim pacijentima. Ipak, do srednjeg veka, korišćenje ovih metoda bilo je veoma retko.
Koreni moderne okupacione terapije leže u 18. veku, u dobu prosvetiteljstva. Profesija je zvanično proglašena 1920. godine, da bi 1989. godine bila osnovana i nauka koja se ovim bavi. Danas se izučava na univerzitetima širom sveta. Mali procenat terapeuta i dalje radi isključivo sa mentalno obolelima, dok se većina preusmerila na pacijente kojima je potrebna druga vrsta pomoći.
Okupaciona terapija je bacila rukavicu u lice zvaničnoj medicini tvrdeći da disfunckija organizma nije samo fizičke prirode, već je izaziva kompleksna kombinacija društvenih, ekonomskih i bioloških razloga. Partnerstvo između pacijenta i terapeuta ključno je u lečenju. Dobar terapeut pokušaće da otkrije koji pristup određenom pacijentu najviše odgovara polazeći od teze da nismo svi isti. Pa tako, umesto pitanja “Šta vam fali?”, koje očekujemo u klasičnoj ordinaciji, okupacioni terapeuti postaviće pitanje “Šta vam znači?” pokušavajući da otkriju šta je najvažnije u životu svakog pacijenta i usmerivši fokus na tu oblast.
„Centralno pitanje okupacione terapije nije samo: „Koji problem imaš?“, već „Kako da taj problem što manje remeti tvoje željene svakodnevne aktivnosti?“. Fokus je uvek na potrebama i željama pojedinca”.
Takođe:„Uspešnost dobro sprovedene terapije je usmerenost ka potrebama svake individue, jer mu ona, kao takva, omogućava da učestvuje u aktivnostima koje su važne za njega lično. Uloga okupacionog terapeuta je da osmisli i organizuje posebnu terapiju za svakog pojedinca.“
Prof. dr Saša Stepanović
Visoka škola socijalnog rada
