prof dr Tatjana Milivojević
U javnoj komunikaciji se, ovih dana, ističu moguće štetne posledice pandemije virusa korona i vanrednog stanja na naše mentalno zdravlje. Uz ta upozorenja se nude i saveti kako da se preduprede i ublaže te posledice. Međutim, u razgovorima sa prijateljima i poznanicima, više nego u medijskim prilozima, čuju se jasno neki sasvim drugačiji tonovi. Ponekad prožeti osećajem krivice zbog svih onih koji su teže oboleli, preminuli ili izgubili nekog svog od Kovida-19, kao i zbog svih onih koji i dalje, svakodnevno odlaze na posao i rade pod još većim pritiskom nego inače – mnogi govore da im ovaj period usporenog tempa življenja prija. I to mnogo. Uprkos strahu za svoju i egzistenciju bliskih osoba, kao i od drugih izazova koje donosi ovo vreme.
Šta je to što tolikom broju ljudi, a što ih i same iznenađuje, prija u ovoj kriznoj situaciji?
Odgovor se jasno profiliše. To je sporiji tempo života usled manje izloženosti spoljnim čulnim nadražajima i manjem broju aktivnosti u spoljašnjem prostoru. Sada tek, kad smo prinuđeni da usporimo, celim svojim bićem osećamo da je naš pretkrizni uobičajeni način i tempo života ustvari kritičan, abnormalan. U knjizi Umor od sebe autor Alen Erenber piše da je moderni pojedinac užurban i prenadražen čovek. (Ehrenberg, 1998). On je do te mere usmeren na ovladavanje vremenom (jer je prostorom već uveliko ovladao), da je u tom nastojanju postao hiperaktivan. Što je najgore, poverovao je da su grozničavi aktivitet i užurbanost ne samo normalni nego i poželjni, u skladu sa krilaticom savremene filozofije života: „aktivan sam, dakle postojim.“ Ne samo da postojim, nego vredim: dokazujem da sam mlad, dinamičan, ambiciozan, „u trendu“ i sl. Prožet tim uverenjem, savremeni pojedinac nije svestan veze između svog načina i tempa života i svog opšteg psihofizičkog stanja. A kao vrhunac samoobmane i zaslepljenosti, čudi se i ljuti na umor, koji doživljava kao nešto neprirodno, nenormalno. Usled predstave o ljudskom organizmu kao o performantnoj, izdržljivoj „mašini“ koja treba da odgovori, i to brzo, gotovo simultano, na mnoštvo draži i podsticaja, savremeni čovek neumorno organizuje svoj raspored vremena tako da ne izgubi nijednu aktivnu minutu, bilo da se radi o obavezama ili zadovoljstvu. Rastrzan između straha od praznine i preopterećenosti, uvučen je u začaran krug. Što više oseća umor, koji ne tumači kao znak, kao prirodnu reakciju, već kao problem, to više, prožet nestrpljenjem i osećanjem krivice što nije uvek u „top formi“, nastoji da što pre povrati formu, što samo povećava njegovu iscrpljenost.
Još od vremena masovne industrijalizacije, metafora organskog rasta, razvoja i sazrevanja, ustupila je mesto mehanicističkom pogledu na svet i na čoveka, da bi sa današnjim informacionim tehnologijama, oblikovala „instant“ čoveka – čoveka trenutnog doživljaja, akcije, reakcije i komunikacije. Vreme nije više za nas onaj nevidljivi, široki tok kojim se kreću naše misli, osećanja, raspoloženja asocijacije, sanjarenja. Ono nije više naš saveznik u ispredanju narativnih niti naših životnih priča. Vreme nije više ono što leči, što „zaceljuje rane“, zato ni strpljenje nije više vrlina. Istovremeno sa brzinom, očekuju se izvrsnost, efikasnost i kvalitet (procesa, procedura, proizvoda, usluga, odnosa..). To je neverovatno opterećujuće i iscrpljujuće!
Niko, naročito u ovo vreme pandemije, ne osporava opravdanost brzine, urgentnosti na naučno- medicinskom, socijalnom, političkom i ekonomskom planu. Izgleda, međutim, da praksa i navika brzog delovanja često prekoračuju granice nužnosti pretvarajući se, mimo naše svesti i volje, u sveprožimajuću ideologiju i kulturu. Brzina, koja je iz tehnološkog sveta presađena u našu mentalnu matricu postaje psihološka užurbanost koja vrši ogroman unutrašnji pritisak na nas. Žurimo i kad ne moramo, ne umemo više drugačije da funkcionišemo. Problem je upravo u glagolu „funkcionisati“, koji je zamenio glagol „postojati“. Trajanjem postojimo u vremenu, a žudnjom da ga funkcionalno pokorimo, uništavamo sami sebe – eksplodiramo ili sagorevamo iznutra (implozija).
Hoćemo li umeti da i posle pandemije sačuvamo i negujemo blagodatno iskustvo sporijeg, mirnijeg i harmoničnijeg ritma života? Ili ćemo brzo, po cenu zdravlja, emocionalnog blagostanja i kvaliteta života, ponovo podleći iluziji da ćemo, grozničavim tempom i prenatrpanim danima, pokoriti vreme?
Prof. dr Tatjana Milivojević
