prof dr Tatjana Milivojević
Bili mi toga svesni ili ne, malo je toga što nas dotiče u svakodnevnom životu više od poverenja ili njegovog odsustva.. Kad živimo u klimi prožetoj ličnim, međuljudskim i institucionalnim poverenjem, ne razmišljamo toliko o njegovom značaju. Poverenje je krvotok svih međuljudskih i društvenih odnosa, a o svom krvotoku ne razmišljamo kad su nam arterije prohodne, kad razmena materija u organizmu funkcioniše bez teškoća. Tek nas izdaja poverenja, duševnim bolom i nevericom koju prouzrokuje, natera da shvatimo središnje mesto koje ono ima u našem životu.
Mnoga istraživanja su pokazala da ljudi, po svojoj prirodi, jače reaguju na nepoštenje nego na bilo koju drugu osobinu. Osećanje nepoverenja se tada nezaustavljivo širi, kao naftna mrlja na površini okeana, i na druge ljude, oblasti i situacije. Kada ljudi često bivaju žrtve obmana, izdaje, manipulacije, razvijaju sindrom stečenog nepoverenja. A živeti u nepoverenju, znači biti osuđen na nemoć, jer osoba zazire od ulaženja u društvene razmene. Poverenje je neophodno jer niko nije nezavisan od drugih, niko nije samodovoljan, svi smo međuzavisni u pogledu zadovoljavanja naših fundamentalnih potreba i završavanja poslova koji su nam važni.
U trenucima kada otpočnemo sa životom poverenje u osobe koje se staraju o nama predstavlja biološku nužnost. Novorođenče je bespomoćno, ranjivo i izloženo velikom broju rizika. Ukoliko je staranje o njemu neadekvatno, njegova sposobnost da veruje drugima, kao i sposobnost da veruje samom sebi, da izgradi samopoštovanje i samopouzdanje, biće dugotrajno oštećena. Naš kapacitet za poverenje oblikovan je najranijim, ali i kasnijim iskustvima. Kako odrastamo, biološka potreba da verujemo drugima se ne smanjuje, ali poverenje biva uslovljeno racionalnim prosuđivanjem, prema latinskoj poslovici „Jednako je zlo – svima verovati, i nikome.“ Optimalno mesto se nalazi između sistematske, apriorne sumnjičavosti i slepog, naivnog poverenja.
Posmatrano iz psihološkog ugla, svaka osoba teži određenom stepenu predvidljivosti, stabilnosti i sigurnosti. Svako želi da zna gde se nalazi sa drugima i na šta može računati. Poverenje omogućava da rastemo i cvetamo kao pojedinci i društvo. Poverenje u sebe, druge, život, budućnost, zaloga je psihičkog blagostanja, ličnog razvoja i društvenog napretka. Posmatrano iz društvenog ugla, poverenje je neophodni preduslov sklapanja ugovora, uzajamnog obavezivanja i održavanja dugoročnih i stabilnih društvenih odnosa. Biološka potreba postaje psihološka, društvena i ekonomska realnost.
U profesionalnom životu, ukazati poverenje znači predvideti i opravdano očekivati da će se druga strana ponašati i postupati u skladu sa pravilima definisanim sistemom uzajamnih prava i obaveza. U pomažućim profesijama, poverenje je, u svakom pogledu i na svakom nivou ljudskog bića i međuljudskih odnosa – imperativ. Korisnik usluga predaje na „milost i nemilost“ sebe, svoju ili dobrobit bliske osobe, stručnjaku čija je osnovna dužnost da svoje lične interese podredi normama koje definišu njegovu društvenu ulogu. U svakoj situaciji koja sadrži neizvesnost i asimetriju (neravnotežu) moći (informacija i rizika) između pružaoca i korisnika usluga, poverenje je psihosocijalni aksiom o kojem ne treba ni da se raspravlja. Korisnik usluga je prosto „osuđen“ na poverenje, to jest u to da će druga strana, profesionalac, poštovati obavezu da deluje u njegovom najboljem interesu.
Ali šta je tačno poverenje? Svako od nas oseća, zna, da li i kad može nekome da veruje ili ne. Pa ipak, da li bismo umeli da objasnimo, da razložimo to osećanje? U tom poduhvatu nam može pomoći Aristotel, koji je još u IV. veku stare ere, u delu Retorika, analizirao poverenje i izdvojio ključne komponente na kojima se ono gradi. Ustanovio je da se sposobnost govornika da osvoji poverenje publike, temelji na njenom opažanju tri karakteristike govornika:
- Njegove kompetencije – znanja, inteligencije u smislu vladanja disciplinom i temom o kojoj govori.
- Njegovog karaktera, – pouzdanosti, poštenja, integriteta..
- Njegove dobronamernosti, kao dobrih namera prema slušaocima.
Dovoljno je da izostane jedna od tri komponente, pa da poverenje bude poljuljano. Čini se, međutim, da je integritet još važniji od kompetencija, zato što odgovorna osoba, od integriteta, neće preuzeti na sebe niti obećati drugome da će uraditi ono što prevazilazi njene sposobnosti i kompetencije, ili što nema potrebne resurse da realizuje. Izuzetak mogu biti pošteni i dobronamerni početnici u nekoj od pomažućih profesija koji, poneti idealizmom i nestrpljenjem da pomognu osobi u nevolji, mogu da precene svoje mogućnosti. Zato je važan institucionalni okvir, timski rad, supervizija iskusnijih kolega, protokoli i pravilnici rada, koji usmeravaju, kanališu i postavljaju zdrava ograničenja neobuzdanom emocionalnom angažmanu. „Volim pravilo koje koriguje emociju. Volim emociju koja koriguje pravilo” rekao je slikar Žorž Brak.
Svi ljudi žele da im druge osobe veruju i da budu uvaženi, poštovani. Dokaz tome je da i kada obmanjuju i lažu, čine to s ciljem da im se poveruje. Sa druge strane, uz želju da nam se veruje i neodvojivo od nje stoji potreba da možemo da verujemo drugima. Nepoverenje, podozrenje, sistematska sumnja u ljude, uvek povezana sa istim stavom i prema sebi, stanje je koje čoveka psihološki najviše osakaćuje. Samopoverenje je temelj samopoštovanja i vere u život i budućnost, a poverenje u druge predstavlja kohezionu silu koja povezuje ljude na dobrobit svih.
Poverenje treba da počne od toga da sami sebe učinimo dostojnim poverenja. Poverenje se ne traži i ne daje – ono se zaslužuje.
Prof. dr Tatjana Milivojević
