Ove godine, širom Republike Srbije, regiona a i sveta obeležava se 30 godina od usvajanja Konvencije o pravima deteta na Generalnoj skupštini UN, 20.novembra 1989 godine. Svedoci smo svakodnevnog okupljanja profesionalaca koji diskutuju na temu dečijih prava, njihovog ostvarivanja, napredka i izazova sa kojima se suočavamo u praksi. Dakle, stručnjaci, donosioci odluka, šira javnost slažu se da deca trebaju da imaju prava ali da li je stepen dostignutih prava zadovoljavajući više je pitanje za širu političku raspravu. Konvencija je najšire prihvaćeni pravni instrument za zaštitu ljudskih prava – do sada je ratifikovalo 196 država sveta (sve članice Ujedinjenih nacija izuzev Sjedinjenih Država). Usvajanju Konvencije predhodilo je nekoliko dokumenata, Ženevska deklaracija iz 1924 godine i Deklaracija o pravima deteta iz 1954 godine koju je Generalna skupština UN usvojila jednoglasno. Ipak, istorijski razvoj koji je doveo do usvajanja Konvencije nije bio lak, trebalo je da prođe nekih četrdeset godina da se prepozna neophodnost njenog donošenja.
Konvencija o pravima deteta predstvlja prekretnicu u međunarodnom pokretu za dečija prava, i to u dva smisla. Prvo, ona obezbeđuje obuhvatan okvir za priznavanje prava koja se odnose ne samo na dečiju potrebu za negom, zaštitom i adekvatnim obezbeđivanjem, već takođe i na potrebu učestvovanja. Drugo, Konvencija je obavezujuća i zahteva da države članice aktivno donesu odluku da je ratifikuju. Dok nije bila usvojena Konvencija o pravima deteta, nije postojao obavezujući međunarodni instrument koji bi obuhvatao obaveze države prema deci.
Konvencija predstavlja promenu stavova i mišljenja o deci i odnosu prema njima. Prva promena tiče se sve izraženijeg priznanja da prava roditelja u odnosu na njihovu decu nisu nepovrediva i da država ima pravo da interveniše radi zaštite dečijih prava. Druga velika promena je priznanje da nisu samo roditelji odgovorni za svoju decu. Sada se potvrđuje da država igra ključnu ulogu u pružanju podrške roditeljima.
U Konvenciji se govori o obavezama koje odrasle osobe i društveni subjekti imaju prema detetu. Ona je pravni akt koji ima snagu zakona i obavezuje stranke na pridržavanje njenih odredbi, a uključuje i pravo nadziranja primene u zemljama koje su je ratifikovale i potpisale. Konvencija je prvi dokument u kojem se detetu pristupa kao subjektu sa pravima, a ne samo kao osobi koja treba posebnu zaštitu. Ona je ugovor veoma širokog opsega i primenjuje se na svu decu mlađu od 18 godina.
Iako je Konvencija o pravima djeteta najviše ratifikovana konvencija o ljudskim pravima u istoriji čovečanstva i transformisala je živote mnogobrojne dece širom sveta, trideset godina od njenog usvajanja i dalje svako dete ne ostvaruje sva svoja prava. Realnost je da se milioni dece i dalje suočavaju sa kršenjem prava. Odgovornost odraslih je da pobojšaju uslove u kojima će svako dete, posebo ona najranjivija, moći da odrasta i da se školuje.
Iako je Republika Srbija u poslednjoj deceniji ostvarila veliki napredak kada su u pitanju prava deteta i dalje postoji niz slabosti koje su identifikovane a koje se odnose na unapređenje položaja dece. Napredak se ogleda u prilagođavanju zakonodavnog okvira međunarodnim standardima, unapređenju institucionalnih mehanizama i strateškog okvira. Takođe, veliki napredak postignut je u oblstima prava dece na alternativnom smeštaju, došlo je do znatnog porasta porodičnog smeštaja i postignuti su veliki uspesi u prevenciji smeštaja dece u rezidencijalne institucije, kao i u deinstitucionalizaciji. Znatan napredak ogledao se i u inkluzivnom obrazovanju, posebo uključivanjem romske dece i dece sa invaliditetom, kao i dece u pravosudnim podtupcima, odnosno u sukobu sa zakonom. Zdravstvena zaštita dostupna je svoj deci, sva deca imaju pravo na kompletnu zdravstvenu zaštitu bez obzira na osnov po kome su osigurana. Srbija ima razloga da se ponosi postignutim napredkom u oblasti dečijih prava. Ipak, od 2016 godine Srbija nema jedinstvenu politiku u oblasti prava deteta. Nacionalni plan akcije za decu prestao je da važi 2015 godine a novi još nije donet. Srbija još uvek nije donela zakon o zabrani fizičkog kažnajvanja dece, što onemogućava stvaranje bezbednih uslova za odrastanje dece, iako se ratifikacijom Konvencije na to obavezala. Pitanje vršnjačkog nasilja i angažovanja društva u njegovom sprečavanju je tema kojoj se treba više pozabaviti u okviru međusektorske saradnje. Važno je uspostavljanje institucije zaštitnika prava deteta/dečijeg ombudsmana koja će biti nadležna isključivo za zaštitu prava deteta i kojoj će deca moći da se obraćaju samostalno, u postupku i na način prilagođen deci. Zbog toga je neophodno ubrzati proces donošenja Zakona o zaštitniku prava deteta. Zakon o pravima deteta je u izradi, predstavlja osnovni zakon sa kojim bi se kasnije usklađivali drugi zakoni. Potrebno je uvesti predmet prava deteta na fakultetima i kontinuirano obučavati sve profesionalce koji dolaze u kontakt sa decom u radu. Maloletnički barkovi još uvek su zakonom dozvoljeni, posebno su ugrožene romske devojčice. Iako je postignut veliki uspeh u procesu deinstitucionalizacije, deca sa smetnjama u razvoju čine 80% od ukupnog broja dece na rezidencijalnom smeštaju. Deca u sudskim postupcima ne dobijaju posebnu zaštitu, posebno deca žrtve i svedoci.
Obeležavanje trideset godina od usvajanja Konvencije o pravima deteta ima za cilj da usmeri pažnju javnosti na probleme sa kojima se deca suočavaju tokom odrastanja. Posebna pažnja ovih dana, posvećuje se odgovornosti države prema deci kao i načinu na koji se može unaprediti položaj dece u društvu. Ne treba zaboraviti na glas dece i ono što nam ona poručuju. Na nama odraslima je da čujemo šta nam deca govore i uzmemo u obzir njihovo mišljenje.
S toga, o pravima dece i unapređenju položaja dece treba govoriti svakodnevno ne samo na godišnjicu usvajanja Konvencije. Kada učimo decu da poštuju svoja prava, time ih učimo da poštuju i prava drugih ljudi. Pitanje dečijih i ljudskih prava je pitanje za svakodnevni dijalog, u kome učestvuju odrasli i deca, posebno kada govorimo o načinima njihovog unapređenja.