Doc. dr Emina Borjanić Bolić
Profesionalci u socijalnoj zaštiti kao i svi drugi ljudi mogu biti izloženi traumatskim događajima. Njihova posebnost je u tome što se oni svakodnevno po službenoj dužnosti susreću sa ljudskom tugom i patnjom, a korisnici usluga sistema socijalne zaštite često osobe sa traumatskim životnim iskustvima. Trauma predstavlja unutrašnji odgovor osobe na spoljašnji događaj u kojem je narušen njen osećaj fizičke i psihičke bezbednosti, a u kojem dominira osećaj straha, bespomoćnosti, gubitka kontrole i smisla. Većina profesionalaca korisnike usluga susreće svakodnevno, razgovaraju sa njima o tome šta im se dogodilo, čitaju raznu dokumentaciju i izveštaje, razmišljaju o načinima na koje mogu da im pomognu i sl. U planiranju zaštite, potrebno je napraviti procenu, detaljno ispitati korisnika, problem i situaciju, a zatim isplanirati intervencije i načiniti okvir rada zasnovan na znanjima o vrstama traume koje je taj korisnik doživeo. Da bi socijalni radnik radio u skladu sa principima zaštite zasnovane na znanjima o traumi, potrebno je da poseduje znanja o traumi i traumatizaciji. Zbog toga ćemo podsetiti na vrste traume. (Trauma informed practice guide, 2013:6). To su:
- Pojedinačna trauma – nastaje kao posledica jednog incidentnog događaja.
- Kompleksna trauma – Izrazom složena/kompleksna trauma opisuje se dvojaki problem izloženosti deteta višestrukim traumatičnim događajima i uticaj te izloženosti na neposredne i dugoročne ishode. Izloženost kompleksnoj traumi nastaje kada je dete zlostavljano ili zanemarivano, ali može biti prouzrokovana drugom vrstom događaja kao što su prisustvovanje porodičnom nasilju, etničkom čišćenju ili ratu. Kompleksna trauma ne nastaje slučajno, ona nastaje iz međuljudskog odnosa, i za njen nastanak odgovorna je druga osoba. Mnogo dece u sistemu socijalne zaštite doživelo je kompleksnu traumu (Cook, A., et al., 2007, navedeno u Child Welfare Committee, National Child Traumatic Stress Network, 2008). Kompleksna trauma je prema Ford i Kurtua (2009) povezana sa iskustvom izloženosti višestrukim traumatičnim kroz duži vremenski period i uporedo sa ozbiljnim poremećajem u odnosu na primarnog pružaoca nege. Ringel et al. (2013) navode da kompleksnu traumu određuje nemogućnost samoregulacije, samo-organizacije i da je za oporavak od traume potrebno osloniti se na odnose koji vraćaju vlastiti integritet.
- Razvojna trauma – jeste ona trauma koja nastaje od najranijeg detinjstva kumulacijom iz interakcije sa roditeljima ili drugim primarnim pružaocima nege. Ovakva trauma nastaje kada nije ostvaren kvalitetan odnos sa roditeljima ili primarnim pružaocima nege i kada detetove potrebe nisu zadovoljene delimično ili nisu zadovoljene na odgovarajući način. Njen značaj je u tome što nastaje u najranijem detinjstvu kada se mozak razvija i kao sunđer upija sva nova iskustva i formira se u datom okruženju.
- Intergeneracijska trauma – naučnici se bave razmišljanjem da li i na koji način traumatizovani član porodice utiče na sve oko sebe, supružnika, decu, roditelje? „Kako su istraživanja pokazala, psihološka trauma (naročito masovna kao što je genocid) može imati dugoročne posledice i to ne samo na generaciju koja ju je doživela, već i na potomke koji nemaju primarno iskustvo. Najprimerenijim pokazao se termin ”eho traume”, imajući u vidu da nije reč o bukvalnom prenošenju same traume, ali i da kulminacija i jačina ehoa zavise od različitih varijabli poput izvora koji prenosi eho (počinioca ili žrtve), primaoca (pripadnika postgeneracije) i okruženja (socio-kulturnog konteksta)“ (Wiseman and Barber, navedeno u Majetić, 2012:84).
- Istorijska trauma – Marija Žuti Konj Hrabro Srce (Maria Yellow Horse Brave Heart) kaže da je istorijska trauma „kumulativna emocionalna i psihološka rana kroz generacije, uključujući životni vek/ljudski život, koja proizilazi iz masivne grupne traume“ (Trauma informed practice guide, 2013:15). Smatra se da istorijske traume nastaju kao posledice: genocida, kolonijalizma, ropstva i rata, a da intergeneracijska trauma predstavlja jedan od aspekata istorijske traume (Trauma informed practice guide, 2013).
Doc. dr Emina Borjanić Bolić
