prof dr Tatjana Milivojević
Poznati američki psihijatar i psihoterapeut Milton Erikson je u radu sa pacijentima, pa i onim najtežim, koristio samo priče i metafore. Sledeću istinitu anegdotu iz svog života Milton Erikson je koristio kao metaforu koja izražava njegovo duboko terapeutsko uverenje da se čoveku može pomoći samo ako se poštuje njegova autonomija i potreba za samoodređenjem.
Jednog dana, kada se vraćao iz škole, gimnazijalac Erikson je ugledao na putu zalutalog konja sa amovima, koji se obilno znojio i bio očigledno umoran i žedan. Uz pomoć nekolicine prolaznika Erikson je uspeo da zaustavi konja, i pošto je i sam odrastao na farmi sa konjima, neustrašivo ga je uzjahao i povikao: „Napred! (ustvari „Ijaaaa!“). Mladić nije znao čiji je konj i gde se uputio, samo je znao da ide u dobrom pravcu. Usput ga je puštao da skreće na okolne livade kako bi njuškao, pasao, pio vodu iz barica, ali bi ga uvek ponovo vraćao na put. Prevalili su tako oko 4 milje (6.5 km) sve dok se konj nije zaustavio na jednom ranču. Prepoznavši svog konja, gazda iznenađeno upita Eriksona: „Kako ste znali da treba da dođete ovde?“ Mladić mu odgovori: „Pojma nisam imao. Konj je znao. Moje je bilo samo da zadržim njegovu pažnju na put“.
Ova priča ilustruje ideju terapeutskog pristupa usmerenog na pacijenta ili klijenta, na činjenicu da je on taj koji, oseća, zna, iako možda nesvesno, maglovito, u kom pravcu treba da ide. Posao terapeuta je da ga inteligentno usmerava tim putem. Erikson je smatrao da odrasle, baš kao i decu, „smaraju“ direktni saveti i uputstva, da je to najbolji način da se izazove otpor. Zato je koristio kratke priče i metafore, prilagođene pacijentu i njegovom problemu. Bio je svestan, takođe, da tumačenje metafore slabi njenu moć i zato, za razliku od nekih drugih terapeuta, nije nikad objašnjavao šta je hteo „time da kaže“. Njegovo je bilo da ispriča odgovarajuću priču, a pacijent bi sam, iz sebe i za sebe, dolazio do uvida koji mu je potreban i koji pokreće energiju promene.
Terapeutska moć priča i metafora je poznata i korišćena oduvek i u svim kulturama, kao blago skriveno u bajkama, basnama, skaskama, poslovicama, poeziji. Za razliku od znakova, reči su simboli, a metafore možemo da shvatimo kao pojačane, intenzivirane simbole. One su slikovitije, jezgrovitije, evokativnije i kao takve imaju veću moć od ostalih reči. Metafore podstiču stvaranje konkretnih, živih slika, koje bude čula, sećanja, emocije, ideje. One stvaraju emocionalnu rezonancu koja podstiče rad asocijacija i kreativno mišljenje. Čulna, evokativna i asocijativna moć metafore pokreće i potkrepljuje proces kojim pojedinac otkriva nešto iznutra, iz sebe samog. Saznanje koje donosi metafora, novo je, a ostavlja utisak prepoznavanja, nečeg bliskog, prisnog, što smo oduvek znali ali nismo znali da znamo. Samo takvo znanje, koje se, iako podstaknuto spolja, rađa iznutra, ima transformišuću moć.
Cilj metaforičke naracije je da govori o nečemu, pričajući naizgled o nečem drugom. Pritajeni smisao, obavijen slikama i simbolima, odjekuje većom snagom u duši jer je to jezik našeg nesvesnog i unutrašnjeg deteta u nama. Prividno jednostavne i naivne slikovite priče, postižu terapeutske efekte zato što menjaju našu percepciju i doživljaj stvari, prodiru u ustaljenu viziju sveta obogaćujući je novim asocijacijama i vezama. Priča je brži i delotvorniji način da se podstakne duboko razmišljanje nego slušanje teorijskog izlaganja. Racionalni iskazi ne dopiru do dubinskih slojeva psihe i ne pokreću procese reorganizovanja unutrašnjeg sveta. Metaforičke priče navode na introspekciju, uzburkavaju ustajalu vodu starih obrazaca, inspirišu traganje za novim, do tada neslućenim rešenjima, bude drugačije energije, koje omogućavaju i olakšavaju željenu promenu. Upotreba priče, analogije, metafore je moćna alatka za prevazilaženje gubitaka, neuspeha, padova kojima je posuta životna staza. Njena moć je u tome što direktno dotiče maštu, angažuje unutrašnje misaone i afektivne procese, jača motivaciju i omogućava izlazak iz poteškoća „uvis“, tj. prelaskom na viši nivo razvoja, umesto bekstvom ili regresijom na pređašnje stanje.
Terapeutske priče i metafore pomažu osobama da se povežu sa sopstvenim potencijalima samoizlečenja i samoobnavljanja, vodeći ih nežno i blago, uz poštovanje njima svojstvenog ritma, na put razrešenja unutrašnjih sukoba. Njihova snaga leži u tome što slikovitim jezikom, istovremeno dočaravaju teškoću koja muči osobu, pomažu joj da se distancira od nje i predočavaju joj puteve rešenja. Metafora privlači pažnju, obuzima maštu, vodi slušaoca u samo središte njegovog problema ujedno otvarajući perspektivu izlaza. Zaobilazeći barijeru racionalnog mišljenja sa svim njegovim otporima i odbranama, priča nežno uvire u oblast nesvesnog u kojem se ne nalaze samo potisnuti ružni i nepoželjni sadržaji, već i izvori kreativnosti, razvojni potencijali i isceljujuće snage.
Još je Aristotel za metafore rekao: „Obične reči prenose samo ono što već znamo; metafora je ono što najbolje može da proizvede nešto novo“. Španski filozof i pisac Hose Ortega i Gaset je još nadahnutiji: „Metafora je verovatno najplodnija moć koju čovek poseduje. Njena efikasnost je gotovo čarobna. Moglo bi se verovati da se radi o alatki koju je Bog zaboravio u čoveku kad ga je stvarao.“ A genijalni fizičar Albert Ajnštajn, za kojeg bismo verovali da je privržen samo naučnim formulacijama, poručuje nam da je „metaforičko mišljenje sveti dar. Racionalna misao je verna sluškinja, ali mašta je važnija od znanja.“
Priče, ustvari, nisu smišljene da uspavaju decu, već da nas probude i ožive.
Prof.dr Tatjana Milivojević
