Obrazovanje i vaspitanje, iako u pojedinim sistemima institucionalno i programski odvojeni procesi, zapravo su nerazdvojni segmenti ne samo kroz poslove i dužnosti države, već i u sveukupnom životu svakog pojedinca. Životni i radni trendovi razvili su mogućnost vaspitavanja i obrazovanja ličnosti kroz najrazličitije aktivnosti i sredine – u porodici, formalnim i neformalnim društvenim grupama, kroz medije, Internet i dr. Ipak, organizovano, usmereno i svrsishodno znanje, veštine i društveno poželjno ponašanje pojedinac sistemski stiče putem obrazovnih institucija. U skladu sa životnom dobi, ličnost se tokom dugogodišnjeg školovanja obrazuje i usavršava.
S obzirom na odgovornost koju profesija nosi, nastavnik bi trebalo da bude ličnost nedvosmislenih moralnih vrednosti, pedagoških vrlina (usuđujem se reći čak – pedagoškog talenta) i znanja i interesovanja koje će prenetima, odnosno kojima će podučiti polaznike u obrazovnom sistemu. U zavisnosti od kvaliteta i pristupa kojim nastavnik obavlja svoje dužnosti, društvo vremenom dobija manje ili više obrazovane pojedince, (delimično ili potpuno) osposobljene za obavljanje životnih i radnih dužnosti i zadataka.
Ukoliko se za XXI vek govori da počiva na informacijama, a opstanak i razvoj čovečanstva na ljudskim resursima, značaj pravilnog i kvalitetnog vaspitanja i obrazovanja još više dolazi do izražaja. Upravo su obrazovni sistem i nastavnici koji ga predstavljaju, izvorište i rasadnik formalno i praktično osposobljenih i edukovanih pojedinaca, koji svoje znanje i veštine dalje stavljaju u upotrebu, za korist i ličnu i društva.
Prof. dr Milica Bošković