Doc. dr Emina Borjanić Bolić
Posao socijalnog radnika je lep, zanimljiv i human posao. Naravno, kao i svaki drugi i posao socijalnog radnika imam svoje izazove, o kojima je najbolje informisati se na vreme i tako napraviti prvi korak u prevenciji nastanka mogućih problema. O profesionalnim rizicima tokom studija uče i studenti Visoke škole socijalnog rada.
Jedan od mogućih rizika posla socijalnog radnika je vikarijska (posredna) traumatizacija. Engleska reč vicarious ima slikovita određenja: iskusiti ili osetiti putem empatije sa imaginarnim učestvovanjem u životu druge osobe; iskusiti iz druge ruke; indirektno, empatijski i sl. U našoj literaturu smo susretali izraz i delegirana i vikarijanska trauma. Vikarijska trauma je posredna trauma, vezana za profesionalce u pomagačkim prfesijama (socijalni rad, psihologija, psihoterapija i sl.) i bazirana je na nepoželjnim posledica rada sa ljudima koji pate.
Kako je određeni broj korisnika usluga socijalnog rada traumatizovan, potrebno je da socijalni radnici znaju kako rad sa ovakvim korisnicima može uticati na njih. U toku obavljanja svog posla socijalni radnici razgovaraju sa korisnicima o iskustvima koja su doživeli, čitaju i pišu izveštaje. To su putevi kojima se prenosi trauma. Vikarijska traumatizacija predstavlja transformaciju unutrašnjeg iskustva socijalnog radnika. Ona nastaje kao rezultat empatijskog angažovanja socijalnog radnika oko traumatskog materijala korisnika i osećanja odgovornosti da se pomogne korisniku. Vikarijska traumatizacija nastaje kumulacijom traumatskih iskustava korisnika kroz duži vremenski period, a izaziva negativne promene vezane za identitet, pogled na svet, psihološke potrebe, uverenja i pamćenje kod socijalnih radnika.
Vikarijska trauma predstavlja prirodan odgovor socijalnih radnika i pokušaj da se zaštitite od emocionalno zahtevnog posla. Postoji mogućnost prevencije, a veoma je značajno prepoznati vikarijsku traumu kada nastane. Kada su prisutni pokazatelji vikarijske traumatizacije potrebno je baviti se njom i držati je u pod kontrolom kako ne bi prešla u ometajuću fazu. Kada se ne bavimo vikarijskom traumom, ona može uticati na socijalnog radnika tako da on postane ozbiljan, ciničan i tužan. Socijalni radnik koji manifestuje pokazatelje vikarijske traumatizacije, voli svoj posao ali mu opada kapacitet da ga obavlja na kvalitetan način. Veliku opasnost može predstavljati vikarijska trauma koja nije tretirana jer može rezultirati profesionalnim izgaranjem.
Zbog svega navedenog, podsetićemo se da o korisnicima koji su doživeli traumatska iskustva razmišljamo u pozitivnom svetlu percipirajući njihovu rezilijentnosti i njihove snage. Možemo da naučimo kako da unapredimo vlastitu rezilijentnost, a pored toga da zdravo i aktivno živimo okruženi sa ljudima čije prisustvo nam prija. Kako bi prevenirali nastanak vikarijske traume bilo bi dobro da koristimo i sve moguće profesionalne i organizacione resurse.
Doc. Dr Emina Borjanić Bolić
