Poznata je anegdota o čoveku koji se jada prijatelju. Ovaj ga pažljivo sluša, povremeno klimne glavom, gledajući ga u oči i ne prozborivši ni reč osim možda poneko „hmmm“, „aha“, „zaista?“ i slično. Na kraju, vidno oraspoložen čovek, kaže svom prijatelju: „ Veliko ti hvala, puno si mi pomogao!“, s varijacijom „Baš smo se lepo izrazgovarali“ ili „sad znam šta mi je činiti“. Naizgled tako jednostavna stvar, kao što je slušanje, ima veliku moć. Kada nas neko sluša s nepodeljenom pažnjom, makar to trajalo minut ili dva, osećamo se priznato i uvaženo. „Slušanje je opčinjavajuća i čudna stvar, kreativna sila. Oni koji nas slušaju su oni ka kojima idemo. Кad nas slušaju, to nas stvara, čini da se otvaramo i širimo.“ (Karl Rodžers).
Suprotno tome, kad nas osoba kojoj se obraćamo ne sluša ili nas sluša „na pola uva“, odsutno, osećamo se kao da nas otpisuje. Ako nam se to u životu često dešava, naročito u situacijama kada smo ranjivi, ugroženi ili zavisni od drugih, gubimo samopouzdanje i tonemo u bespomoćnost i očaj.
Umeće slušanja je potrebno u svakoj interpersonalnoj komunikaciji, a neophodno u pomažućim profesijama. Slušati nam izgleda lako, jednostavno, podrazumevajuće, ali nije. Izgleda pasivno, ali je veoma aktivno. Komunikolog Stjuart Tabs ga naziva „aerobik slušanjem“, jer je to zahtevna aktivnost, a ipak nas puni energijom. Aktivno slušanje nije tehnika koja se može naučiti i primeniti, a ipak se može uvežbati. Ono zahteva fokusiranu pažnju, prijemčivost, otvorenost za subjektivni svet drugog.
Кao što je potrebno da utišamo buku u fizičkom okruženju kako bismo čuli šta nam neko govori, tako treba da pripremimo i svoj mentalni svet, da utišamo rojeve svojih misli. Ali ta unutrašnja, mentalna tišina se ne može uspostaviti kada, dok nam drugi govori, grozničavo razmišljamo o tome kad će doći red na nas ili kako da se što efektnije ubacimo, da damo savet, preporuku, mišljenje, tumačenje, jer u tom slučaju nismo u prijemčivom već u odašiljačkom stanju. U našoj glavi je buka od koje ne čujemo drugog. Osoba nam manje ili više vešto, lako ili s mukom, dočarava svoj svet, ali mi, obuzeti svojim svetom, to ne primećujemo. Čujemo njene reči, razumemo na intelektualnom nivou njihovo značenje, ali ne razumemo i osobu, ono što nam ona stvarno kazuje, ili nastoji da nam o sebi otkrije kroz, između i iza reči. Ostajemo konektovani na sebe, umeso u dodiru sa tom unikatnom osobom u tom konkretnom, neponovljivom trenutkom. Ne uspostavlja se ono ključno: povezanost. Nema, dakle, ničeg samoočiglednog ni lakog u slušanju druge osobe, iako nam se čini da je to najjednostavnija i najprirodnija radnja. Slušati je paradoksalno, jer treba ujedno izaći iz sebe „naštimovati“ se na svet onog drugog, istovremeno ostajući prisutan i sabran u svom biću, u stanju budne, a smirene pažnje. U tom smislu je to poseban unutrašnji stav, a ne komunikaciona alatka.
Zašto je sposobnost pravog slušanja tako retka? Zašto je i u privatnim i u profesionalnim interakcijama prostor dat slušanju, najblaže rečeno, nedovoljan?
Ima tome više razloga, među kojima svakako savremena kultura življenja i poslovanja koju odlikuju neprestana užurbanost, hiperaktivnost, jurnjava unapred, ka stalno novim ciljevima. Zastati, posmatrati, oslušnuti, slušati, osetiti, ostvariti autentičan susret sa drugom osobom, što uvek predstavlja i susret sa samim sobom, gubljenje je vremena sa stanovišta opsednutosti brzim, vidljivim i merljivim rezultatima. Ne želeći da gubimo vreme, gubimo niti međusobne i povezanosti sa svetom, koje naš život čini ispunjenim i smislenim. Još jedan razlog zanemarivanja značaja slušanja leži u društveno oblikovanom verovanju pripadnika pomažućih profesija da se njihov profesionalni identitet svodi na znanje i stručnost.
Sa stanovišta ekspertize, umeće slušanja deluje banalno, kao nešto što svako može, za šta nije potrebna nikakva škola ili obuka – prema onoj: „to može i moja baba“. To je uglavnom tačno, i neke takve „babe“ umeju delotvornije da slušaju od nekih doktora nauka. Međutim, takođe je tačno da je jalovo stručno znanje bez sposobnosti slušanja drugog čoveka, kojom otkrivamo njegove potrebe, misli i osećanja. Naprotiv, znanjem odvojenim od razumevanja možemo napraviti veću štetu nego korist, kao kad bismo nepažljivo vozili automobil sa snažnim motorom. Slušanjem drugih izlazimo iz okvira svog uvek ograničenog sveta, širimo ga i obogaćujemo njihovim svetom. Nema goreg posmatrača i tumača od onog koji je ubeđen da zna; da, pošto je obučeni profesionalac, nema šta da sluša i uči od laika (čitaj: neznalice) koji traži njegovu pomoć.
Profesionalna gordost, umišljena nadmoć, nanosi najveću štetu upravo u pomažućim profesijama. Razvijanje sposobnosti slušanja je lek protiv te oholosti. Kada pažljivo slušamo drugog mi se povezujemo sa njim na univerzalnom ljudskom planu na kojem se ukida neravnoteža moći i statusa između profesionalca i potrebitog čoveka. Kako bismo se osposobili da slušamo i da čujemo, moramo da raskrčimo svoj unutrašnji prostor od mnogih prepreka. Treba da identifikujemo i otklonimo svoje strepnje, strahove, napetost, prejaku želju da uspemo, da postignemo rezultat, da se dokažemo drugima i sebi ili da izigravamo spasitelja. Sve su to izdanci usmerenosti na sebe, umesto na onoga kome treba da pružimo pomoć. Slušanje je mnogo više ljudska nego tehnička veština. Slušanje nije spoljna alatka, koja se može nabaviti i upotrebiti, već sposobnost koja se razvija kao svojstvo ličnosti. Slušalac sam postaje instrument sopstvenog slušanja. Što više i bolje sluša to više raste i razvija se.
Doc. dr Milivojević Tatjana