Paul Vitgenštajn, brat filozofa Ludviga Vitgenštajna, rođen je 1887. godine u Beču. U njihovu kuću često su dolazili da sviraju poznati muzičari poput Bramsa, Malera i Štrausa, sa kojim je Paul svirao u duetu. Muziku je počeo da uči svirajući klavir kod Malvina Brija, a teoriju kod slepog Džozefa Labora. Prvi javni nastup imao je u Beču 1913. godine i dobio je pozitivne komentare. Kada je Austrougarska 1914. objavila rat Srbiji, Paul je osetio potrebu da bude dobrovoljac u ratu. Mesec dana kasnije Rusi su ga teško ranili. Njegov desni lakat bio je polomljen. Kada se probudio u bolničkom krevetu, otkrio je da je ruski zarobljenik i da mu je desna ruka amputirana. I pored toga on ostaje pri odluci koju je ranije doneo, da postane pijanista. Vežbao je sedam sati dnevno i razvio tehnike upotrebe papučica i pokreta ruke koji do tada nisu bili poznati. Pisao je svom starom učitelju Laboru da mu napiše koncert za izvođenje samo levom rukom, što je ovaj odmah prihvatio. Pred kraj rata Vitgenštajn je intenzivno učio, aranžirao dela samo za levu ruku i vežbao komad koji je za njega napisao Labor. Ponovo je počeo da nastupa.
Vitgenštajn je zatim počeo da naručuje kompozicije napisane samo za levu ruku od poznatih kompozitora Britna, Prokofjeva, Štrausa, a najpoznatiji koncert za njega napisao je Ravel. Međutim, kada je
Vitgenštajn napravio izmene u Ravelovom koncertu, njih dvojica su se posvađali i više nisu sarađivali. Vitgenštajn nije javno izvodio sva dela koja je naručivao jer mu se nisu dopadala, a insistirao je da mu se daju doživotna ekskluzivna izvođačka prava na kompozicije koje su pisane za njega, jer ih je on naručivao i plaćao i jer je to bila njegova ideja. Danas se mnoge od tih kompozicija izvode sa dve ruke, a često ih izvode pijanisti koji mogu koristiti samo jednu ruku. Mnogi koji su slušali Vitgenštajna kleli su se da tako dobro može da svira samo neko sa obe ruke.Umro je 1961. u 73. godini života. O njegovom životu napisan je roman.
Skoro četrdeset godina Tomas Kvasthof oduševljavao je publiku toplim glasom i intenzivnim, energičnim interpretacijama. Njegova majka je tokom trudnoće, zbog jutarnjih mučnina, uzimala lek zbog koga je on rođen sa kraćim kostima. Visok je tek metar i trideset pet centimetara, njegove ruke i noge su prekratke i deformisane. “Mnogi misle da invalid mora da pati, da bude tužan i očajan. Ali ja to uopšte nisam”, kaže on. “Očajanje sam ostavio iza sebe, ja sam pozitivna osoba. Naučio sam da se smejem samom sebi.”
Kao mladić Tomas zbog svog invaliditeta prvo nije smeo da studira muziku. Ali to je samo podstaklo njegovu borbenost. “Možda imam telesnih nedostataka”, rekao je, “ali moj glas je normalan!” i uistinu, uskoro se dokazao kao jedinstven pevač. I tako je ovaj bariton od 1980. postao čuven interpretator klasičnih pesama. Njegov snimak Šubertovog “Zimskog putovanja” smatra se legendarnim.
Poslednjih godina je publiku iznenađivao izletima u džez – muzički pravac koji voli još od najranije mladosti. Ovakva tehnika mu je pomogla da postigne poseban zvuk koji on kao klasični muzičar bez mikrofona uopšte ne bi mogao da proizvede. “Kad bih tako tiho pevao, niko me u velikoj sali ne bi čuo”. A kad Kvasthof izvodi pesmu “Niski ljudi” Rendija Njumana, tada publika ovu stvar doživi u sasvim drugom svetlu. “S visinom od 135 centimetara ja stvarno smem pevati pesmu ‘Niski ljudi’. To naravno sadrži delić samoironije. Ja svoj invaliditet doživljavam kao činjenicu i mogu se tome i smejati”, kaže pevač.
Mišel Petrućiani rođen je 1962. u muzičkoj porodici. Rođen je sa bolešću koja izaziva krhkost kostiju i u njegovom slučaju nizak rast. Zbog bolesti je lomio kosti preko sto puta dok nije došao u pubertet i čitav život proveo u bolovima. Govorio je: “Stalno sam u bolovima, navikao sam da me ruke bole.” Kao mali na televiziji je video Djuka Elingtona i poželeo da bude pijanista kao on. Kada je imao četiri godine otac mu je kupio igračku klavir, ali ju je Mišel razbio čekićem. “Kada sam bio mali mislio sam da klavijatura izgleda kao zubi. Kao da mi se smeje. Morate biti jaki da bi klavir bio manji od vas. Na tome je trebalo raditi”. Nedugo nakon toga otac mu je kupio pravi klavir. Klasični klavir je počeo da svira sa četiri godine, a sa devet počeo da stvara muziku zajedno sa svojom porodicom. Svoj prvi koncert imao je sa trinaest godina. Na početku karijere povremeno su ga nosili otac i brat jer nije mogao da se kreće bez podrške. Svoj invaliditet smatrao je prednošću: “Čini mi se da me je neko odozgo spasao da ne budem običan.” Zbog visine bila mu je potrebna pomoć pri hvatanju klavirskih pedala, dok su mu ruke bile normalne dužine. Nizak rast je, ipak, donosio i neke prednosti. Na početku karijere menadžer bi ga prokrijumčario u hotelske sobe u koferu kako bi uštedeo novac. Iako je godinama svirao klasičan klavir, džez mu je bio preokupacija. Uvek je ima potrebu da se oseća samostalno i slobodno, pa se kao petnaestogodišnjak odselio od svoje porodice u Pariz, a 1982. godine u Ameriku. Ruke koje su ga neprekidno bolele stvarale su svetski poznatu muziku. Održao je veliki broj koncerata i snimio veliki broj ploča. U privatnom životu imao je pet značajnih veza, a njegov sin Aleksandar nasledio je njegovu bolest. Bio je strastven, hrabar, sklon preterivanju, ali i samouveren, veseo, duhovit i duboko posvećen stvaranju. Tokom godina radio je sve više i više, nastupao i po 140 puta tokom godine, postao preslab za štake i na kraju koristio kolica. Umro je od zapaljenja pluća, desetak dana nakon svog 36. rođendana.
Čelistkinja Žaklin Duprej svirala je umom, srcem, telom i dušom da bi izvukla što izražajnije tonove iz instrumenta. Stidljiva i hrabra, nije bila samo ekspresivna već je svirala precizno, jako i čisto. Sa pet godina, kada je počela da pokazuje talenat za muziku, čula je zvuk čela na radiju, što je dalje odredilo njen život. Do pete godine joj je časove držala majka komponujući kratka dela sa ilustracijama. Od početka je išla na razna takmičenja zajedno sa svojom sestrom Hilari koja je flautiskinja. Sa 16 godina imala je prvi zvanični javni nastup u Vigmor Holu u Londonu. Koncertni debi imala je 21. marta 1962. sa BBC simfonijskim orkestrom. Sa 20 godina, zajedno sa Londonskim simfonijskim orkestrom, snimila je Elgarov „Koncert za violončelo“ za izdavačku kuću EMI. To joj je donelo svetsku slavu. 1971. njeno sviranje se pogoršalo zbog gubitka osećaja u prstima i drugim delovima tela. Oktobra 1973. dijagnostikovana joj je multipla skleroza. Poslednji put snimala je Šopenove i Frankove sonate 1971. godine. Od 1971. do 1972. retko je nastupala. Ponovo je počela da nastupa 1973. ali joj se stanje tada znatno pogoršalo. Njen poslednji javni koncert održan je u Njujorku 1973. Duprej je na tim koncertima imala problem da proceni težinu gudala, a i otvaranje kutije violončela predstavljalo je problem. Kako je izgubila osećaj u prstima, morala je da ih koordinira vizuelno. Odsvirala je samo tri od četiri koncerta i otkazala poslednji.
Note izražavaju osećanja koja često rečima ne umemo ili ne možemo da izrazimo. Možda su ove osobe sa invaliditetom svojom muzikom želele nešto da nam poruče.
Doc. dr Saša Stepanović