prof dr Tatjana Milivojević
Empatija je, po opštem mišljenju, pozitivna, korisna i poželjna sposobnost, te bi se moglo zaključiti da je nikad nije dosta. Međutim, kao i u svemu drugom u životu, preterivanje nije dobro – ideal je ravnoteža. Do preterivanja u empatiji dolazi kada ne uspevamo da razlikujemo sebe od drugih. Poznatu definiciju da je „empatija sposobnost da se stavimo na mesto drugog“ trebalo bi dopuniti tako da glasi: treba da umemo da se stavimo na mesto drugog, ali ne prestajući da budemo mi sami. Empatiju, u tom smislu, treba razlikovati od simpatije (od grč. syn – zajedno i pathos – osećanje, trpljenje) . Na primer, ne očekuje se od forenzičkog psihijatra da gaji simpatije prema kriminalcu kojeg ispituje, ali mu je zato neophodna empatija da bi razumeo šta je ispitanik osećao pre i za vreme izvršenja krivičnog dela. Isto tako, da bi branio svog klijenta advokat treba da ima empatiju, čak i kada ne gaji nikakve simpatije prema njemu. Empatija ne znači da reagujemo na isti način kao i onaj čije emocije osećamo. U empatiji postoji istovremeno saosećanje (od „osećati sa“) i određena distanca od tih emocija zahvaljujući očuvanju svesti o sebi, kao različitom od onog drugog. Ovo je važna sposobnost za sve koji rade u tzv. pomažućim ili negujućim profesijama, kao što su profesije socijalnog radnika logopeda i okupacionog terapeuta za koje se pripremaju studenti Visoke škole socijalnog rada. Takođe i za lekare, psihoterapeute, vatrogasce, antropologe, nastavnike, glumce itd. (Jedan veliki glumac je rekao da je sav talenat glumca u tome da kod gledaoca probudi emocije koje on sam ne oseća). Bez sposobnosti za empatiju, pomenuti profesionalci ne bi mogli da obavljaju kvalitetno svoj posao, ali isto tako ne bi bili efikasni i ne bi mogli nikome da pomognu kad bi patili od prekomerne empatije.
Zato je važno da naučimo da razlikujemo vrste empatije, odnosno zdravu, produktivnu empatiju od one koje nas može odvući preko granice na kojoj se, neminovno, javlja prvo nelagodnost, a potom i empatički zamor, sagorevanje i patnja. Radi se o sledećim vrstama ili, tačnije rečeno, dimenzijama empatije:
Afektivna empatija: „Osećam ono što ti osećaš“. U tom slučaju, imamo sposobnost da osetimo emocije, raspoloženja i stanja koje oseća druga osoba i da saosećamo sa njom
Kognitivna empatija: „Razumem šta osećaš“.Kognitivna empatija je više kompetencija, koja nam omogućava da imamo potpunije i tačnije znanje o tome šta oseća i misli druga osoba i da je razumemo.
Višak empatije ili „hiper-empatija“ znači da smo ogledalo i sunđer. Ne samo da osećamo ono što drugi oseća, već to trpimo sa istim intenzitetom, koji se očituje i u našem telu, gotovo kao fizička bol, koja proizvodi anksioznost. Nalazimo se pod vlašću tuđeg stanja, bez mogućnosti da razgraničimo sebe od drugog. Osoba koja pati od prekomerne empatije, često doživljava mnoge promene raspoloženja, koje idu od duboke potištenosti do euforije. Istraživanja pokazuju da se radi o emocionalno zavisnim osobama koje preuzimaju na sebe odgovornosti koje nisu njihove i žele da reše sve probleme drugih, kako bi potkrepile sliku o sebi kao korisnim i neophodnim. One prihvataju i vrednuju sebe samo onda kad nude pomoć, čine usluge, „spasavaju“ druge. Osećaju se loše, odbačeno i nesrećno ako neko pokuša da im postavi granice. Osobe koje pate od hiper-empatije su često ekstremno zaštitnički nastrojene prema drugima, potkopavajući time njihovu autonomiju. Kad naiđu na otpor, na odbijanje pomoći, osećaju se omalovaženim, misle da niko ne razume njihov altruizam, humanost, potrebu da pomognu drugima. Konačno, zbog svega navedenog, često se dešava da od prekomerne empatije prelaze u ogorčenje. Doživele su tolika razočaranja i nerazumevanja da su preplavljene osećanjima ljutnje i ozlojeđenosti. To je sasvim razumljivo s obzirom da naš empatijski kapacitet nije neograničen. Stalna empatička prenadraženost ugrožava našu psihičku ravnotežu i emocionalno blagostanje. Emocionalna preopterećenost uključuje nervozu razdražljivost, anksioznost, teškoće u donošenju odluka, loše utiče na pažnji i koncentraciju, i dalje, vodi bespomoćnosti i empatijskom sagorevanju. Emocije koje nas preplavljuju i uznemiruju konačno iscrpljuju i otupljuju našu osećajnost. Da bismo se zaštitili, emocionalno se povlačimo i tako, od prevelike empatije dospevamo u stanje suprotno empatiji.
Postavlja se pitanje zašto neko u toj meri „zakačinje“ sve emocije i raspoloženja drugih? U poslednjih nekoliko decenija učinjen je veliki napredak u otkrivanju genetskih i neurohemijskih faktora koji pogoduju stanju koje se sad stručno naziva „poremećajima empatijskog spektra“, od potpunog odsustva do viška empatije. Ako se nalazimo na krajnjem pozitivnom polu tog spektra, gde se govori o patološkoj empatiji ili ako, u nešto blažoj formi, patimo jednostavno od „hipersenzibilnosti“, uvek nam može biti korisno da naučimo i primenjujemo razne tehnike za postavljanje primerenih granica između sebe i drugih (ni prevelika distanca ni „utapanje“ u druge); za bolje upravljanje svojim mislima, veću brigu o sopstvenim potrebama, čvršće definisanje sopstvenog identiteta i jačanje samopoštovanja.
Čuvajmo se prekomerne empatije, jer ona može da ugrozi one kojima želimo da pomognemo i nas same. I, što je najopasnije, može se, usled empatičke preopterećenosti, pretvoriti u svoju suprotnost – ravnodušnost, pa i agresivnost prema onima kojima je stvarno potrebna naša topla, razborita empatija i efikasna pomoć.
Prof. dr Tatjana Milivojević
